понедељак, 28. септембар 2015.

Епископ Иларион Алфејев: Ви сте светлост света - О МОНАШТВУ



Монаштво има разне спољашње облике. Има монаха, који живе у манастирима, има и оних који живе у свету. Има монаха који испуњавају црквено послушање, нпр. који предају у духовним семинаријама, има монаха који се баве делима милосрђа. Има монаха свештенослужитења у парохијама. Једном речју спољашња слика монашког живота може бити веома разноврсна. Али унутрашња суштина се тиме не мења. А она се састоји, како се мени чини, из две ствари - осамљености и у непрестаном стајању пред Богом. Према томе, онај човек који не осећа призив према осамљивању, а да уз то и сав свој живот без остатка може предати Богу, не би требало да постане монах.
Има случајева, да млади људи примају монаштво, оријентишући се према овим или оним могућностима, које према њиховом мишљењу, могу да добију ако приме постриг.

Огромну и трагичну грешку чине људи, који примају постриг ради црквене каријере. У савременој пракси Православне цркве аријереј може постати само монах. И долази до тога да људи који теже каријери примају монаштво да би достигли висок положај у цркви. Али те положаје достижу само малобројни јер је монаха много, а епископа мало.Није реткост да такви људи у зрелом добу долазе у такву ситуацију да схвате да је њихова жеља недостижна, и да су они “испали из круга” или да нису ни ушли у тај “круг” који сачињава кадрове за архијерејско служење. И долази до страшне кризе. Човек схвата да је он уништио свој живот, лишивши се много чега ради неке илузије. Сличних ситуација не би требало бити. Монаштво би требало примати само онда ако је човек у потпуности оријентисан на Бога, ако је спреман да да сав свој живот за Бога, да иде кроз уска врата. Монаштво - то је максималан израз тог “уског” пута, о којем говори Господ (Мт. 7:13, Лк. 13:24). То је пут достизања унутрашњих висина, пут унутрашњег богаћења при спољним губицима. Примање пострига ради некаквих спољних циљева искривљује саму суштину монаштва.


Можемо додати, да постоји савршено неправилна традиција, наслеђена још из тог времена, када се наша Црква налазила под снажним утицајем западне схоластике,- да се прави разлика између тајни и обреда и да се брак сматра тајном, а монашки постриг као облик црквених церемонија, лишених суштинског карактера. Монашки постриг - исто је таква тајна, као и друге тајне Цркве, јер садржи у себи све облике тајне.Човек који прима монаштво, добија друго име, слично као што се то одвија на крштењу. Он се облачи у нове одежде. Као и у тајни Крштења, по вери Цркве, човеку се опраштају греси, између осталих и они који представљају канонску препреку за добијање свештеничког чина.И чак је у самом чину монашења постриг назван тајном, када онај који постриже говори оном којег постриже: “Приступио си овој великој тајни”. Али монаштво се само тада остварује као тајна када се прима по призиву да би постало пут унутрашњег усавршавања, пут усхођења човека по овој “лествици” задобијања добродетељи и борбе са страстима, коју је тако прекрасно описао у својој класичној књизи св.Јован Синајски.

У којем случају се може рећи да се монаштво није обавило као тајна, да је примање пострига било безуспешно или погрешно? У том случају, када је човек примио постриг или против своје воље, по послушању другом лицу или у сувише раном узрасту по сопственој неразумности или под утицајем расположења или ентузијазма, који су касније прошли.Такав човек, већ поставши монах, схвата да је направио грешку, да он за монашки живот уопште није предодређен. Из такве ситуације постоје три излаза.

Први излаз је да човек себе измени:он каже себи да , пошто је већ постао монах, пошто га је Бог већ привео овом начину живота, треба да учини све да монаштво постане уистину тајна јединства с Богом.И човек се труди уз помоћ Божију да усклади свој живот према неопходном аскетском начину живота.То је боља варијанта, али, нажалост, такво решење је прилично ретко.


Чешће се сусрећу друга и трећа варијанта. Друга варијанта: човек остаје у монаштву, да не би нарушио монашке завете, али при том не осећа ни радост, ни одушевљење од тога што је монах, већ само “тешко тегли”, проклињући своју судбину.Трећа варијанта: монах напушта манастир, “размонашује се”, како кажу у народу, постаје мирјанин.


Тешко је рећи, шта је боље.С једне стране монашки завети се дају једном и за свагда, и према канонским правилима Цркве, чак и онај монах који је скинуо са себе монашку одећу и ступио у брак, наставља да буде монах, али пали монах, који живи у греху. Бивши монаси, који ступе у брак, не добијају црквени благослов за брачни живот и не могу бити венчани у цркви, осим у ретким изузецима. Таква је традиција Православне Цркве. У том смислу монашки завети постављају пред човека већу одговорност него брачни завети: Црква може признати развод, али никакво “размонашење” црквени канони не признају. И ако у брак може човек ступити два пута, монашки завети се не могу давати двапут.


Током две године мога монашког живота ја сам живео у манастиру, у којем је готово сваки други монах кршио завет и одлазио из манастира. Неки од оних који су отишли су се женили. По правилу, такви бракови су били несретни и брзо су се распадали. Сећам се случаја, када је човек напустио монаштво само два дана после пострига, што је било потврда о његовој потпуној унутрашњој неспремности за монашки живот. Сећам се и другог случаја: Млади човек је ступио у манастир са великим ентузијазмом, искрено је хтео да се одрекне света, да води свет начин живота, али је по природи био друштвен, светски човек, а у манастиру није нашао ту духовну храну, то духовно руководство које би га могло задржати на путу монашког живота, и учинити тај духовни живот испуњеним. На крају је почео да губи трезвеност и контролу над собом, почео је да иде у град, да се виђа са женама, почео да свира у рок-групи (у прошлости је био музичар) .Даље- алкохол, наркотици. На крају је отишао из манастира, оженио се, развео се и не доживевши 40 година умро је од предозирања наркотицима. Такви и други слични случајеви учврстили су ме у уверењу да решење о монашком постригу може бити донесено само кроз веома трезвено и озбиљно размишљање, само након што је жеља да се живи монашким животом чврсто утврђена, када се човек увери да је то његов призив, само после дугог испитивања.


Веома често контактирам са младим људима, који се налазе на раскрсници. Неки од њих говоре: “Размишљао сам о монаштву, али у мени је сумња, колебање.” Таквим људима обично говорим, да све дотле док код њих постоји и сенка сумње, па и мало колебање, не би требало да приме монаштво. Саветујем да не журе, да причекају бар три године, а затим да провере да није ослабила ова жеља, да се није охладила и ако се она сачувала, тада могу да се реше да приме монаштво. Грешка може имати кобне последице, тако да пошто да монашки завет, а затим схвати да монаштво није по његовим силама, човек ретко може бити способан да се врати у нормалан живот.Он остаје цео свој будући живот духовно истраумиран, морално обогаљен.


Као и брак, и монаштво има своју динамичност, и монах се може развијати у позитивном или у негативном смеру. У монаштву човек не стоји у месту: он или је на путу ка Богу, мало помало скупљајући духовни потенцијал или постепено губи оне мале почетничке залихе, које поседује сваки онај човек који је примио монаштво. У том смислу, наравно, веома је важно да је човек од самог почетка правилно настројен. Као и у браку у монаштву је могућа почетничка еуфорија, а после ње разочарење. Дешава се да примивши постриг човек првих дана или месеци живи једноставно речено - на небу, сретан је, чини му се да су се остварили његови снови, да је монашки живот баш то што је он тражио. Али после тога долази до отрежњења. Човек почиње сагледавати да и монашки живот има своје тешкоће и искушења на које он није био спреман.Веома је важно преживети тај критични моменат. Ако у браку супружници могу удвоје пребродити критичне ситуације, у монаштву је човек остављен сам са собом. Наравно он није сам, ако пребива у Богу, али монах често нема подршку од људи. Често му недостаје правилно духовно руководство, посебно у наше време, у којем искусних духовника има мало.

У совјетско време у Руској Православној Цркви је било само 18 манастира, али чак и тада су се жалили да им недостају искусни духовни руководиоци. Данас је број манастира прешао 500, али број духовно искусних наставника се није повећао. Духовни руководиоци треба да узрастају десетинама година, и да би они узрасли, треба да постоји трајна монашка традиција. Сами духовници треба да буду ученици искусних наставника. Сила монаштва се састоји управо у наследју духовног руковођења, које, као и апостолско наследје, почиње од првих хришћанских времена: духовно искуство се преноси од учитеља ученику, а после ученик сам постаје учитељ и преноси искуство својим ученицима.


У историји хришћанске светости није мали број примера када се монашки опит преносио од учитеља ученику. Преподобни Симеон Нови Богослов је био ученик преподобног Симеона Испосника. Добивши од учитеља велика знања у области аскетског и мистичког живота, он их је записао и предао својим ученицима. Никита Ститат, који је написао житије Симеона Новог Богослова, био је његов близак ученик. И сам Никита Ститат је, наравно, имао ученике. Непрекидан ток наследјивања духовног искуства се преноси од давних времена до наших дана. Чак и у совјетско време у Руској Православној Цркви овај ток се није прекидао, иако је био ослабљен: духовно искусни руководиоци, старци, били су тих година велика реткост, али су они ипак постојали.


А шта се дешава сада? Отвори се мањи манастир, епископ постави тамо 23-годишњег игумана, тај узме себи неколико двадесетогодишњих послушника, и они почињу један другога да васпитавају. Нема никакве гаранције да ће младић, који је постављен тамо за намесника само ради тога јер је било потребно да црква која је добила манастир некога хитно тамо насели, заиста и постати добар наставник за младиће који су дошли овде, иако можда и са великим ентузијазмом и загрејаношћу, али услед недостатка духовног руководства , могли би се разочарати и наћи на кривом путу.


Мени се чини да, исто као и примање свештеничког чина, тако и примање монаштва треба да буде у зрелом добу. У давним временима не само да нису постризавали петнаестогодишњаке, седамнаестогодишњаке, него чак ни двадесетогодишњаке. На постриг се спремало веома дуго. Пре него што ће ступити у манастир, човек је дуго размишљао о томе. Нико није инсистирао да он иде у манастир, како то сада чине неки духовници, подстичући младе да приме монаштво. Ступивши у манастир, човек се дуго налазио у звању послушника, и ако би се разочарао, могао је мирно да оде, и да живи духовно испуњеним животом и у свету.И само ако би човек провевши много времена у манастиру, схватио да је то његов пут, тада би га постригали. На такав начин постриг није постајао почетак његовог монашког животног пута, него наставак његовог дугогодишњег опита: постриг је тада био потврда да је човек призван у монаштво, да његова жеља да постане монах није била незрела, брзоплета, него да је то била његова сопствена жеља, а не жеља неког другог који се трудио да га принуди на монаштво. 












    Нема коментара:

    Постави коментар