Верност Христовој вери, духовно уздизање и мученичко страдање и смрт, карактеристични су за готово сва житија славних хришћанских мученика од 1. до 4. века. Животописи ових страдалника не говоре много о периоду пре прихватања нове вере, колико о њиховом подвижништву и привржености Спаситељевом учењу. Тако из извора о животу св. Стефана сазнајемо да је био Јеврејин по рођењу, да је имао јеврејско и грчко образовање и да је био сродник апостола Павла. На самом почетку организовања Христове цркве апостоли су, због обима посла, били принуђени да одаберу седам ђакона који би се старали о све већем броју поклоника хришћанства.
Као први ђакон изабран је Стефан, јер су прво њега апостоли рукоположили у овај црквени чин (отуда епитет Архиђакон). На једном скупу Стефан је учествујући у полемици надахнуто говорио о Исусу Христу. Они који нису могли да га победе снагом духа, оклеветали су га да је погрдно говорио о светом месту и Мојсијевим законима. Расрђена гомила насрнула је на Стефана и одвела га ван града где је био каменован. Он је био први страдалник за Христову веру и отуда му следи и други епитет – Првомученик. То се догодило 27. децембра по старом, односно 9. јануара по новом календару (трећи дан Божића), када празнично обележавамо сећање на светог првомученика и архиђакона Стефана.
Спомен св. Стефану обележава се и 15. септембра (28. септембра по новом календару) на дан налажења његових моштију у Кафар-Гамали (у Јерусалиму). Од тада интересовање за овог светитеља нагло расте, па је пренос светитељевих моштију из Јерусалима у Цариград 2. августа (15. августа по новом календару) био једна од значајнијих црквених светковина. Ширењем култа овог мученика, подстакнута су многобројна ходочашћа његовим црквама и моштима, када долази до многих чудесних исцељења.
Још се Константину Великом приписује подизање двеју цркава у Цариграду посвећених св. Стефану. Пулхерија, побожна сестра Теодосија Другог, подигла је у царском двору цркву посвећену овом мученику, подаривши јој мошти десне руке св. Стефана. Приликом посете Јерусалиму, царица Евдокија је приложила потребна средства како би била подигнута базилика Св. Стефана, на месту његовог мученичког страдања. Поред овог, царица је 439. из Јерусалима донела и део моштију св. Стефана, које је поклонила базилици Св. Лаврентија у Цариграду.
Односи Немањића са византијском престоницом су веома живи, тако да представници српске светородне династије, боравећи у Цариграду обилазе чувене храмове, међу којима и древна светилишта св. Стефана. У прилог непосредном цариградском утицају говори то да се у српској средини подиже велики број цркава, капела и параклиса које су као патрона (заштитника) имали овог светитеља.
Светом Стефану, чији је култ веома укорењен међу Србима, посвећене су многе цркве и манастири: Морача, Бањска, црква Лазарица, Липовац, Копорин (посвећен преносу моштију св. Стефана), Лепенац, Сланци (метох манастира Хиландара) и др. Као што се види, од краја 12. до почетка 15. века култ св. Стефана се у српским земљама далеко лакше прати, а временом почиње да добија национални карактер.
Свети Стефан је схватан не само као симболични заштитник државе, већ и као заступник сваког немањићког владара. Судећи по изворима краљ Милутин подвлачи улогу св. Стефана као личног заштитника и заступника. Да је Милутин овог светитеља сматрао за личног заштитника види се и по краљевој одлуци да му посвети свој маузолеј (гробну цркву) у Бањској. И каснији српски владари посвећују Првомученику цркве, или чак читаве градове.
Душан ће и као краљ и као цар на реверсу својих печата имати утиснут лик првомученика Стефана. Истог светитеља срећемо и на реверсу печата цара Уроша, а то доказује да се значај и посебна значења овог култа не губе у доба српског царства. Култ св. Стефана ширио се како се ширила српска држава. Са Милутином он стиже у област Скопља и Куманова, а са Душаном до Охрида. Кнез Лазар, деспот Стефан Лазаревић и њихови феудалци га преносе на север и славе у моравској Србији.
Култ светог Стефана није се изгледа сасвим угасио са нашом средњовековном државом, доживевши нову обнову крајем 16. и почетком 17. века. Ова обнова везана је за једну личност, тада значајног књижевника и сликара – Лонгина (написао Акатист св. Стефану). Лонгин је по свему судећи био изузетна фигура у тадашњем друштву. Био је монах Пећке патријаршије, који је учествовао у њеној обнови, па није невероватно да у његовом интересовању за св. Стефана постоје и неки одрази политички обновљене Патријаршије и настојање њених вођа за обнављањем српске државе.
Једно лично и два династичка имена
Аналогија између значења имена Стефан (од грч. стефанос – венац) и круне као истакнуте владарске инсигније, могла је утицати да се већ врло рано ово име узме за титуларно име српских владара (жупана, великих жупана, краљева, царева). Могуће је да се корен двоструког имена налазио у жељи да се владарима христијанизоване Рашке, осим народног имена (Немања, Радослав, Владислав, Драгутин) које није било ни хришћанско нити интернационално, да једно име општеприхваћено у хришћанском свету (Стефан).
Очигледно је да се током 12. и 13. века, за чланове српске владарске лозе, у званичним исправама кристалисала пракса двоструке употребе имена Стефан – као личног имена (Стефан, Немањин син; Стефан син Дечанског) и као титуларног имена (Стефан Немања, Стефан Радослав, Стефан Владислав, Стефан Урош Први, Стефан Драгутин, Стефан Душан). Да се друга два Немањина сина, Вукан и Растко, иако удеони господари, не наводе са двоструким именом, намеће претпоставку да је велики жупан Немања увео обичај да једино врховни владар има права на име Стефан као титуларно име.
Владари који носе име Стефан као лично име или су остајали са једночланом ономастичком формулом (Првовенчани, Драгутин, Душан) или су је проширивали именом Урош (Стефан Урош I, Стефан Урош II Милутин, Стефан Урош III Дечански, цар Стефан Урош V) које ће такође постати династичко име, са неким одликама титуларног имена. Као што је познато још пре Стефана Немање, било је великих жупана са личним именом Урош. Међутим, тек од Уроша (касније краља Стефана Уроша I), сина Првовенчаног, ово име добија улогу вишу од улоге личног имена.
Нема коментара:
Постави коментар